Pržena pica je staro jelo napuljske gastronomske tradicije, povezano s napuljskim izrazom "a ogge a otto", odnosno jedem je danas i platim za osam dana: bila je jedna od rijetkih namirnica dostupna siromašnima i dugovima -naseljeno stanovništvo koje je živelo u uličicama starog Napulja.Pohovana pizza, punjena rikotom, salamom, cikolijem, mocarelom ili drugim ili kao jednostavno tijesto bez nadjeva bila je jeftinija verzija pizze u pećnici, koju nije svako mogao platiti. Pica "a ogge a otto" prodavala se u "basi", skromnim garsonjerama bez prozora na nivou ulice, simbolu siromašnog Napulja.Supruga pizzere često se brinula o prženju i prodaji, a prije odlaska u piceriju pripremala je tijesto. Kupac, najčešće i stanovnik "niskog", kupio je picu, dok je pizzadžija upisao kredit u svesku i za taj dan je problem gladi bio rešen. Onda bismo za nedelju dana razmišljali o računu!Još jedno objašnjenje ovog pojma može se pratiti u činjenici da su ove bas-picerije ostale otvorene samo jedan dan u nedelji, jer je njima upravljao direktno pizzadžija, koji je u svoj slobodan dan u nedelji dopunjavao skromna porodična primanja. uz prodaju prženih pica (bez pećnice, prženje je bio jedini način da se skuvaju).Danas više nema ovih bas-picerija, ali je, srećom, još uvijek moguće pojesti ovu potpuno napuljsku poslasticu u nekoj od klasičnih picerija u gradu.
